Belgija leži u srcu Evrope i sedište je najmoćnijih institucija na kontinentu. Uprkos tome, našla se na vrhu liste na kojoj nijedna država ne želi da bude: trenutno ima najveću stopu smrtnosti od korona virusa na svetu, prema podacima sajta Worldometer, čak 1.385 na milion stanovnika.
U poslednje dve nedelje Belgija je u proseku beležila 3.926 novih slučajeva zaraze i 173 žrtava dnevno. Belgijske državne bolnice, među najboljima u Evropi, primaju skoro 700 obolelih od korona virusa dnevno. Prodavnice (osim onih najneophodnijih) i uslužna preduzeća su zatvorena, a trebalo bi da se otvore od prvog decembra.
Duboko podeljena
Sa 180 nacionalnosti, 100 jezika i dve trećine državljana rođenih u inostranstvu, Brisel je jedan od najkosmopolitskijih gradova na svetu. Zbog kulturnog diverziteta Brisel je atraktivno mesto za život, ali pokretljivost stanovništva je nenamerno doprinela širenju virusa.
– Belgija je mala košnica u srcu Evrope, zbog čega je podložna ulasku i širenju virusa. Ljudi koji rade i žive u tzv. „evropskom mehuru“ stalno putuju između Belgije i svoje rodne zemlje – objašnjava virusolog Stiven van der Heht.
Dodatni problem je u tome što je Belgija duboko podeljena zemlja. Nova vlada osnovana u septembru, sa Aleksandrom de Kroom na čelu, zapravo je koalicija sedam partija iz četiri političke grupe, nazvana „Vivaldi“, po bojama četiri godišnja doba: Zeleni, narandžasta za flamanske demohrišćane, plava za liberale i crvena za socijaliste.
Zemlja se sastoji od Valonije na jugu, gde se govori francuski, i Flandrije, u kojoj se govori holandski, na severu. Prestonica Brisel važi za dvojezičnu, ali se nalazi na severu zemlje, okružena gradovima u kojima se govori holandski. Odluke koje se tiču spoljne politike, odbrane, pravosuđa, finansija, socijalne bezbednosti, unutrašnjih poslova, kao i javnog zdravlja donose se na saveznom nivou. Kao tri suvererena entiteta, Flandrija, Valonija i Brisel zaduženi su za obrazovanje, kulturu, omladinska pitanja i druge aspekte zdravstvene politike. Svaki reigon ima svoje zakonodavne i izvršne organe vlasti.
U prvom talasu infekcije u proleće bogatija Flandrija je najteže pogođena od sva tri regiona, u drugom najgore prolaze Valonija i Brisel. Dok virus besni, reakcija vlasti zasnovana je na regionalnim prioritetima i političkim ciljevima. Kada je De Kro podneo zakletvu pre nekoliko nedelja, on je, uprkos savetima zdravstvenih stručnjaka, možda u nastojanju da ujedini zemlju iza jedinstvene vizije, rekao da želi da izbegne novo zaključavanje:
– Biću veoma jasan: naša država, naša ekonomija i naša preduzeća ne mogu da podnesu još jedan opšti karantin – rekao je on.
Gore opisana situacija možda bi pre odgovarala propaloj državi u kojoj vlada korupcija i građani nemaju nikakva prava. Zapravo, reč je o relativno bogatoj državi, u kojoj nauka i tehnološki razvoj diktiraju ekonomiju.
Teško do konsenzusa
Belgija je, međutim federalna država u kojoj je teško postići opšti konsenzus, a pandemija je doprinela da se istorijske, regionalne i socijalne razlike još više prodube. Industrijska bogata Flandrija strahuje da će morati da podnese najteži teret krize kako bi podigla privredu na noge. U Brazilu, koja je takođe federalna država, nošenje maske postalo je političko pitanje, pri čemu pristalice predsednika Bolsonara odbacuju mere prevencije virusa, dok ostatak stanovništva čini sve što može da se zaštiti.
U teoriji, nijedna od ove dve zemlje nije morala da se nađe u takvoj situaciji. Ono što se mesecima tražilo od građana kako bi se sprečilo širenje zaraze je minimum: ostanite kod kuće, perite ruke, izbegavajte gužvu, a za to nisu potrebni ni novac, ni tehnologija. Neophodno je bilo nešto što nedostaje većini zapadnih kapitalističkih društava, ali čime obiluju drugi zabačeniji delovi sveta: kolektivni duh.
Zemlje o kojima obično slušamo samo kada se desi prirodna katastrofa ili neka vrsta političkih nemira – Mozambik, Senegal, Ruanda, Malezija, Vijetnam – mogu da posluže drugim državama za primer kad su u pitanju mere tokom globalne pandemije.
Komunitaristička društva imaju društveni kapital i uzajamnu podršku koji omogućavaju funkcionisanje policijskog časa, samoizolacije, karantina i socijalnog distanciranja, čak i među najsiromašnijima, dok zapadna društva, zavisna od potrošnje i takmičenja, trenutno podjednako pate i zbog pandemije i zbog posledica uvođenja mera prevencije. Samo dan nakon prvog zaključavanja u Briselu, ispred robnih kuća formirali su se redovi u centru grada.
Fali empatija i solidarnost
Sve u svemu, nije stvar toliko u dobrim i lošim vladama, koliko u vrednostima. Neke od najuspešnijih zemalja u borbi protiv pandemije su i najkorumpiranije i najrepresivnije. Ma kako grozan predsednik bio Bolsonaro, koji ne uvažava naučnike i umanjuje značaj virusa, i ma koliko disfunkcionalna bila Belgija kao vlada, visoka stopa smrtnosti od kovida-19 u obe zemlje mogla je da se izbegne da je bilo samo malo više empatije i solidarnosti, piše „Forin polisi“. Navodeći primer Kineskinje u Londonu, koja je pre mnogo godina rekla autoru da ne nosi masku zato što se boji da će joj neko preneti zarazu, već zato da ona nekom ne bi prenela klice, autor zaključuje:
– Nijedna država niti vlada – bilo bogata ili siromašna, demokratska ili nedemokratska – neće moći da pobedi nevidljivog neprijatelja dok od samoživih pojedinaca ne postanemo timski igrači.
Discussion about this post