SNAGATORI IZ RUĐA (Nekad bilo sad se spominjalo, za laku noć) IZ ZBIRKE “ŠALJANSKE LEGENDE I DRUGE PRIČE”

U Ruđima, koje se smatra zaseokom sela Žirča, živi bratstvo Šećkovići, danas Šaćirovići. Od davnina se po okolnim selima znalo da su to vrlo snažni ljudi i da im nema ravna u cijeloj Štavici. Takav je bio i Vejsel Šaćirović. Kako se raščulo da je Vejsel jedan od najsnažnijih ljudi Štavice, to je bio na meti snažnih ljudi i momaka. Vejsel je bio vodeničar u zared sa braćom, koji nisu mnogo izostajali u snazi za njim. Danas se priča da je njegov brat Ćazim bio snažniji od njega. Jednoga jesenjeg jutra pođe Timo iz Veljega Polja u Mitrovu kod Branka Savića da potkuje volove i tu se zamjetnu priča o tome kako je Vejsel iz Ruđa najjači čovjek u Štavici i da niko sa njim ne može da se okuša. Kako je Timo bio mlad, zdrav, visok, jak i naočit momak, opkladi se sa Brankom da je on jači od Vejsela. – Ako ne budem jači od Vejsela dovešću ti kobilu zeku na poklon – bio je samouvjeren Timo. Branko ga je odvraćao od te namjere, jer je poznavao Vejsela, bili su pobratimi, ali Timo što naumi to i učini. Ne prođe mnogo dana, a Timo natovari dvije slamarice ovijana žita te na volujska kola i pravo za Smoluću, gdje je bila Vejselova vodenica. Pobratim ne bi bio pobratim a da ostavi pobratima na cjedilu. Branko nekako dojavi Vejselu da će ga uskoro okušati jedno momče i da se pripazi. Elem stiže Timo pred Vejselovu vodenicu, rano tek što je sunce udarilo o smolućku stranu i svojim oštrim zracima ošinulo usnulo selo i umilo nemirne potoke koji su pokretali devet vodenica u Smolući. Kako stiže, Timo nazva Boga Vejselu, a ovaj mu lijepo prihvati. Tu se upitaše za mir i za zdravlje, poteče razgovor i o ljetini i berićetu ovogodišnjem. Razgovarajući, vidje Vejsel da je ovo neki naočit momak, pun snage kakvu odavno nije vidjao, pa se prisjeti pobratimovih riječi, i pribježe svojoj igri kako bi bio pripravan ako kojim slučajem bude to taj momak za koga je čuo da će da ga okuša. – Ajde, čika Vejsele, da otovarimo ova’ ječam, da mi umelješ, kuća mi ostala bez praške brašna, a mnogo čeljadi – reče Timo i istovari jednu slamaricu, te u vodenicu. – Hajde sinko, hajde – reče Vejsel i uze onu drugu te u vodenicu. Merkaju jedan drugoga i šuteći rade. – Vala mi je nešto ova kamen neoklepan, a ja bi’ šćeo da ti to žito umeljem kako treba, helj je grehota da se tak’o žito upropasti – reče Vejsel, uđe u vodenicu, skide kamen, gornjak, sa vodeničkog kola te ga iskotrlja pred vodenicu, malo ga oklepa pa ode da cukne i onaj donji. Klepajući donjak, Vejsel je merkao kroz razvaljeni otvor momka i razmišljao: Da nije ovo to momče što hoće da me okuša u snagu, ako je videću šta mogu, ako nije da se ne obrukam. – Donesi mi, momče, ta’ kamen pa da meljemo, helj ti je daleko putovat – reče Vejsel. Timo se nađe u nevolji. Poče da se okreće oko kamena, ni da mrdne. Pokuša još koji put – hoćeš, ni da ga makne. – Bre, amidža, ja mu ne mogu ništa – izusti Timo nekako postiđeno. – Stani momče, bogami je to težak pos’o, još si ti mlad, trebaju da ti čvršćaju kosti, a jazuk je da se prekineš – reče Vejsel i uze kamen, proturi mu ruku kroz otvor te na kuk i unije ga u vodenicu. Timo ne vjeruje svojim očima, te za njim da vidi šta će dalje biti. Vejsel ga podiže te ga nasadi, pusti vodenicu i reče mu da može da se melje. – Da’ dijete, to žito da nastavimo da meljemo – reče Vejsel. Timo se postidje svojih namjera, vidjevši da je Vejsel još u snazi, zamoli ga te mu pomoga da natovari neumljeveno žito i ode kući neobavljena posla. Prođe neki dan kad pred Brankova vrata stiže Timo s bedevijom zekom. – Ono kako smo se dogovorili tako neka bude – reče Timo, predade Branku bedeviju i ode kući. Timo je bio od riječi, znao je da poštuje sebe i druge.*Za ovu priču mogu reći da sam je slušao, kako mi se čini, baš od pokojnog Tima u jednoj kahvi u Tutinu u prisustvu Reša Numanovića iz Koniča. Mislim da je Timo tada imao preko osamdeset godina, a to je bilo negdje 80-tih godina prošlog vijeka. Ovu priču mogu još mnogi da potvrde.

Poezija R Š Nani