Svakog dana vraćao bih se s posla umoran, a moja supruga dočekivala bi me pričajući mi o problemima koja su djeca napravila taj dan. Djeca bi trčala oko mene, veselo se igrajući, jer su poželjeli babu, a ja, obuzet umorom i potrebom za odmorom, nisam mogao da slušam ni dobro ni loše, samo sam želio mir i tišinu. Međutim, to je bilo nemoguće. Nervozan, brzo bih se naljutio i počeo da galamim na njih. Tako bih, ne želeći to, njihovu radost i sreću zamijenio tugom. Jednog dana moj sin mi reče: “Babo, prije nego što uđeš u kuću, ostavi ljutnju ispred vrata!”
Tog trenutka nisam pridavao pažnju njegovim riječima, niti sam razmišljao o onome što mi je rekao. Poslije nekoliko dana čuo sam hadis Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem: “Trojica su pod Allahovom, azze ve dželle, zaštitom: onaj ko izađe u borbu na Allahovom putu – on je pod Allahovom, azze ve dželle, zaštitom sve dok ga ne usmrti pa uvede u Džennet ili ga vrati s nagradom koju je dobio i ratnim plijenom; drugi je onaj ko ode u džamiju, i on je pod zaštitom Uzvišenog Allaha sve dok ga ne usmrti pa uvede u Džennet ili ga vrati s nagradom koju je dobio i plijenom; i treći je onaj ko pri ulasku u kuću nazove selam, on je pod Allahovom, subhanehu ve te‘ala, zaštitom.” (Sahihul-edebul-mufred, 832)
Odlučio sam da ostavim ljutnju ispred vrata i uđem u kuću donoseći im mir i radost. Kako bih ovo postigao, po povratku s posla, prije nego što bih pozvonio, zastao bih minutu ili dvije, te zamolio Gospodara: “Allahu moj, Ti najbolje znaš koliki je moj umor, ali ova dječica unutra nemaju drugog babe osim mene, pa, molim Te, pomozi me protiv moje srdžbe…!” Spomenuo bih Allaha i otvorio vrata. Tako mi Allaha, kao da bih otvorio vrata milosti. Moj Gospodar opskrbio bi me snagom, ni sam ne znam odakle je dolazila.
Discussion about this post