Bilo je to u ono mutno doba kad se pojaviše mobilni telefoni. Novinar sam bio, honorarac. Tražio sam u svemu nešto važno kako bih javio i zaradio. I, slaga me jedan šaljivdžija, profesor književnosti, lako me slaga – reče, da je neki Tasko Murić, iz Rožaja, utekao od mečke na drvo. Jurila ga mečka, a on se ispeo na drvo. Dosjetio se, tada, da pozove sinove mobilnim telefonom, a oni dotrčali i puškama ubili mečku.
Ja sam tu vijest, kao zanimljivost, plasirao u svojoj novinskoj agenciji. I preuzele je sve dnevne novine.
To je bio prvi primjer kako je, takozvanom običnom čovjeku, mobilni telefon bio od koristi. Ponosan, ja sam govorkao kako se može oblikovati javno mnjenje na osnovu jednog događaja u planini. I, dođe onaj šaljivdžija, profesor književnosti, i reče mi: Prevaren si, sve sam izmislio! Taska Murića niti je jurila mečka, niti on ima mobilni telefon.
Dobro. Šta da radim? Prevaren sam. Ništa čudno. Nije se dogodilo nešto što je moglo da se dogodi. Nedugo zatim, odem poslom u Rožaje i potražim tog Taska Murića, jer sam se plašio da će me tužiti. I pitam, da li postoji taj čovjek. Postoji, kažu mi. Nađem ga, na trgu, a pijačni dan, narod se okupio oko njega. On priča kako ga jurila mečka i kako se dosjetio da pozove sinove koji su dotrčali i puškama joj presudili. On priča, priča i uživa, a narod ga sluša. Ja priđem Tasku Muriću. Predstavim se. Rekoh, htio bih nešto nasamo da popričam s vama… On se uozbilji, udaljismo se od znatiželjnika… Gospodine, kaže mi Tasko Murić, tiho mi kaže, gospodine dragi, ja pričam sve onako kako ste vi javili novinama. Kupio sam i mobilni telefon. Svi mi vjeruju. Ne brinite…
Piše: Enes Halilović
Izvor: oko.rts.rs
foto: Samir Delić
Discussion about this post