Sanja Mihajlović, majka mladića Gorana Mihajlovića čiji se nestanak dovodi u vezu sa grupom Veljka Belivuka, u razgovoru za portal Nova.rs ističe da je dužna svom sinu da ga nađe, da sazna šta se desilo tog aprila 2019. godine, od kada mu se gubi trag. Mihajlovićeva, skrhana bolom, kaže da joj se čini da njenog sina jedino ona traži, ali i da ne vidi šta je vrh države dobio objavljivanjem uznemirajućih fotografija iskasapljenih tela žrtava Belivukove grupe. Kako tvrdi, dobili su to da porodice nestalih svakodnevno razmišljaju o tome da li je njihovim najbližima neko vadio oči i u kakvim su mukama proveli poslednje trenutke života.
Govoreći o fotografijama iskasapljenih tela, koje je javnost Srbije imala prilike da gleda na televiziji, Mihajlovićeva za Nova.rs ističe da su majke nestalih pokušale da to spreče, ali uzalud – institucije ne reaguju na vapaje porodica koje ne znaju šta se desilo njihovim najbližima.
“Nas pet majki smo se oglasile kao grupa, usprotivile tome. Pisale REM-u, ali ništa nije bilo dovoljno – REM kaže da to ne može da spreči. Sa ljudske strane bih rekla da objavljivanje fotografija nije bilo potrebno, ne znam čemu je služilo. Nas su posle objavljivanja fotografija, u ponedeljak, pozvali iz sedmog odeljenja UKP, odnosno potražnog odeljenja, i ispitivali nas u vezi sa tetovažama koje su naši nestali imali na telima. Meni to deluje kao da su oni tek posle objavljivanja fotografija došli na ideju da utvrđuju da li su to lica koja su nestala ili nisu”, kaže ova majka i dodaje:
“Prosto, ništa nema logike. Mislim da u toku istrage, predistražnog postupka, ništa ne bi trebalo da bude javno i transparentno, time bi trebalo da se bavi tužilaštvo. Ne razumem svrhu objavljvanja, da li je to želja da se mi roditelji uznemirimo, ili nešto drugo. Činjenica da je da smo uznemireni, a opet, da nas u ponedeljak zovu i pitaju na kojim delovima tela naša deca imaju tetovaže, prosto je nejasno. Ne znam ko su ljudi na fotografijama, ali mislim da treba dati privatnost i tim žrtvama, oni imaju porodice. Zašto se to najpre iznosi u javnost, a potom saopštava porodicama?”, kaže Mihajlovićeva.
Ističe i da roditelji nestalih imaju pravo da prvi saznaju gde su njihova deca i šta je sa njima.
“Ja sam rekla da mi kao roditelji bi trebalo da prvi saznamo šta se desilo, da se utvrdi da li su to naša deca. Ja se nisam uznemirala, jer znam da moj sin nema tetovaže, ali moj suprug jeste. On je srčani bolesnik. Imam još dva sina, koji su od 21 i 14 godina, koji sada misle o tome. Nakon ovih fotografija, porodice nestalih treba da razmišljaju o tome da li je njihovim najbližima neko vadio oči, sekao nos, sakatio ih, mučio, a potom to fotografisao. Nije lako razmišljati o tome da su poslednji trenuci života nekog vašeg provedeni baš tako – u mučenju. Dve godine živimo u paklu i onda vam neko servira slike mučenja”, priča ovaj majka.
Njen sin Goran poslednji put je viđen početkom aprila 2019. godine, od kada mu se gubi svaki trag. Mihajlovićeva je dosad kucala na sva moguća vrata kako bi saznala ima li pomaka u istrazi Goranovog nestanka, međutim, uvek je nailazila na zid i reči “istraga je u toku, ne možemo ništa da vam kažemo”.
“Konstantno sam išla u treće i sedmo odeljenje, tražila informacije, nisam ništa dobila. Samo da ne mogu da odaju informacije, jer je u toku istraga. Ja sam milion puta postavila pitanje da li su pregledane kamere, jer se u mom slučaju zna s kim je moj sin poslednji put viđen. Pominjala sam Nina Šuntića, ali ništa nije učinjeno. Imate osobu s kojoj je Goran poslednji put viđen, a vi ništa dve godine niste preduzeli povodom toga?! Sve je određeno traljavo, verujem iz nekog konkretnog razloga”, kaže Sanja i ističe da joj je čak mladićev otac kasnije, preko nekih novinara, pretio jer pominje njegovog sina.
Mihajlovićeva ističe i da, po svemu sudeći, samo ona u ovoj zemlji traga za Goranom.
“Moj sin nije osuđivan, nisu se vodili postupci protiv njega, možda je bio u nekim krugovima, ja to ne opravdavam, ali sam mu majka. Ispada da u ovoj zemlji jedino ja tragam za njim, jedino ga ja tražim, niko drugi. Moj sin, kakav god da je i šta god da je, on je ljudsko biće. Postoje institucije koje bi trebalo da se bave time šta je radio. Ako postoje elementi za gonjenje, postoje institucije koje to rade. Niko nema prava da mu oduzme život, ja sam ga rodila”, kaže neutešna Sanja.
Ona ističe i da zna da će u narednom periodu njena porodica i dalje prolaziti kroz isti pakao.
“Samo, znate, nismo od kamena. Možemo da se borite, ali u nekom trenutku morate da puknete. Žao mi je što nas, iz nepoznatih razloga, svakog dana dovode do toga”, navodi ona.
O Vučiću i REM-u
Mihajlovićeva za naš portal ističe i da je svojevremeno pisala predsedniku države Aleksandru Vučiću pismo o nestanku svog sina.
“Pisala sam predsedniku Srbije, ali su mi iz njegovog kabineta odgovorili da nisu njegova ustavna ovlašćenja da se bavi nestalim ljudima i da će proslediti MUP moje pismo. Tu sam se zapitala, ako nije njegov posao da se bavi nestankom mog sina, što se onda bavi obljavljivanjem tih slika? Verujem da ni to nije njegov posao”, kaže ova majka.
Navodi i da njenu porodicu politika ne interesuje, ali da iz nje govori nezadovoljstvo jednog roditelja koji traži pravdu i istinu.
Nedavno se povodom pomenutih uznemirujućih fotografija oglasila predsednica Regulatornog tela za elektronske medije (REM) Olivera Zekić, koja je za naš portal istakla da je na sednici ustanovljeno da Vučić objavljivanjem slika odsečenih glava nije uznemirio javnost.
Mihajlovićeva povodom izjave Zekićeve kaže da, kada vam nešto narede, nemate prava ni na osećanja.
“Ona milsli da snimci nikoga nisu uznemirali.. Da je u našoj situaciji i da je njoj neko blizak nestao, pitam se da li bi to za nju tada bilo uznemiravajuće?! Znate, kad niste u tuđoj koži i kad radite onako kako vam neko naredi, nemate prava ni da imate osećanja. Ona je ovim rečima pogazila sva naša osećanja. Sve žrtve i porodice su bacili u blato, zgazili su nas”, kaže Mihajlovićeva i dodaje:
“Decu su jedino nešto vaše lično, sve ostalo nije. Deca su nešto vaše. Ja sam ih rodila, imam ih trojicu, ja moram da se borim za njih i da tražim. Toliko sam im dužna, moram da saznam šta se desilo.Teško je, ali ko će ako ne ja? U ovoj zemlji, mog sina ne traži niko sem mene. Nekad imate osećaj da nemate gde, kuda, ali ne prestajete da se borite”, kaže ona.
O Belivuku i njegovoj grupi
Majka nestalog Gorana, za koga se sumnja da je žrtva grupe vođe navijača Veljka Belivuka ističe i da je pravo pitanje zbog čega mu niko nije stao na put sve do sada.
“Zašto se toliko ćutalo, zašto niko ništa nije uradio svih ovih godina? Pa taj Belivuk ne postoji od juče, ili od pre nekoliko meseci. Zašto je dozvoljeno da toliki broj ljudi nestane, da bude ubijen? To je pitanje. Belivuk je bio nečije sredstvo, oruđe, samo je pitanje čije?”, kaže ona.
Mihajlovićeva apeluje i na sve porodice nestalih da se jave i da zajedničkom borbom pokušaju da saznaju šta je sa njihovim najbližima.
Discussion about this post