Najveća njegova sreća danas su mu dve kćerke i pet unučica
Lekari su mu još dok je bio mladić usled promrzlina amputirali obe noge, ali ostale su mu, kako kaže, jake ruke kojima je prehranio porodicu i odškolovao decu. Hida Pljakića iz udaljenog sela Vrapče kod Tutina život nije mazio, ali ovaj hrabri čovek ponosno se iz svih nedaća izdigao kao pobednik i najbolji je primer pobede nad samim sobom i svojim hendikepom.
– Bila je to zima 1982. kad sam imao 16 godina. Krenuo sam u školu po smetovima i snegu, u daljini sam video krov škole, ali do nje nikako nisam stizao. To mi je bio prvi put da zakasnim u školu. Osetio sam neku toplotu kroz čitavo telo i zaspao u snegu. Tako su me pronašli đaci u snežnim nanosima, ni sam ne znam koliko vremena sam tu proveo, ali su stigli da me spasu – započinje priču Hido za RINU.
Nakon toga na nogama su počele da mu se otvaraju rane, a posle je usledila amputacija jedne, pa i druge noge. Između dve operacije oženio se Bajramkom i dobio kćerku, a posle nekoliko godina i drugu. Tad se po prvi put uplašio svog hendikepa.
– Bio sam u strahu kako ću prehraniti porodicu, nisam znao šta da radim. Ali, nisam imao vremena da očajavam, morao sam da prehranim porodicu. Supruzi sam jedno jutro rekao da mi spremi svečano odelo i košulju, našalio sam se da mi pripremi i cipele kako bih otišao na razgovor za posao. Od tada kao da sam dobio neku neverovatnu snagu i ustao.
Sledeće jutro sam na rukama otišao do susednog sela i radio. Nabrao sam dve pune kante gljiva i tako zaradio prvi novac. Posle toga sam redovno išao u berbu gljiva, lekovitog bilja, cepao drva i obarao stabla. Sve sam to radio samo sa dve ruke, jer noge nemam. Ljudi u prvi mah nisu verovali da ću uspeti, ali kasnije su svi to prihvatili – kaže ovaj čovek heroj.
Discussion about this post