Novi Sad je nekad bio svet. Ali ga je ubio onaj srpski svet, baš kao i Ramiza Hamzića Blekija u Kosovskoj ulici...
Pravo ime i prezime ubijenog uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija bilo je– Ramiz Hamzić. Da, tako je, u romantičnom i šatro multikulturnom Novom Sadu u kojem se rodio, on je morao da promeni svoj identitet tokom 1990-ih godina.
Zašto? Zbog rastućeg nacionalizma, etničkih progona i diskriminacije, odnosno „Da bi sačuvao živu glavu“, njegovim rečima. Trideset godina jezivog životarenja kasnije, on svoju glavu ipak nije sačuvao, i ubijen je na trotoaru.
Džabe onda cokćemo i kršimo prste, ili palimo sveće kraj Miletića, upravo to je ono što što nam se i simbolički i realno dogodilo u gradu. Koji više nije naš multikulturni grad, i koji upravo zato izgleda ovako izmučeno i investitorski skaradno.
Na delu je povratak u etničko varvarstvo i tribalizam, odnosno vaskolika (č)etnifikacija i grada i društva. Zversko prebijanje najslabijih za 390 dinara, umesto nekadašnje krađe bele tehnike po Slavoniji, samo je prirodna posledica ovako zapuštenog, bednog i jeftinog stanja duha. Nakon decenije ratova, pljačke i zločina, i par decenija glorifikacije istih, agresiju smo najzad okrenuli ka unutra, ili ka samima sebi. Drugačije nije moglo.
Novi Sad odavno nije srednjoevropski grad Aleksandra Tišme i Lasla Vegela, i koji je nekada bio. Već samo provincija srpskog sveta. I Grad bez lica, kako je pisao urbani sociolog LJubinko Pušić. Sa relativnim izuzetkom Egzita, svi novosadski festivali su svesno provincijalizovani, a njegova kultura jeftino retradicionalizovana i svedena na nekakve salaše i tamburaše.
Prešli smo put od srpske Atine do srpske kasabe. Pa onda Svirajte mi, jesen stiže, dunjo moja? Odistinski svaka čast poetikama Đorđa Balaševića ili Miroslava Antića. Ali, u ovom gradu je nekad postojala i autentična i alternativna urbana kultura, a koju je činila nit od Predraga Vraneševića, Slobodana Tišme, spomenutog Želimira Žilnika, Katalin Ladik, Vojislava Despotova i Vujice Rešina Tucića, i sve do bendova kao što su Luna i La Strada, Boye, Pekinška Patka, Love Hunters, Atheist Rap, Obojeni Program, Vojvođanski bluz bend, Lost Propelleros, Korozija, Red Union, Ringišpil i nebrojeni drugi.
Da, i Novi Sad je nekad bio svet. Ali ga je ubio onaj srpski svet, baš kao i Ramiza Hamzića Blekija u Kosovskoj ulici. Jer, kako je to ispravno primetio novosadski novinar i izvrsni kolumnista Igor Mihaljević, srpski svet je u svojoj osnovi masovna grobnica, i njime rukovode jedino ubice i pljačkaši. Novosadisti su pobedili. A hajde da im ne dozvolimo?…
Piše: Aleksej KISHJUHAS
izvor: SB
Discussion about this post