– Sinovi pokojnog, moji drugovi, došli su da preuzmu telo, a njihova majka sa prozora gleda kako odnose čoveka sa kojim je provela 40 godina. Moli se i plače. To ne mogu da zaboravim – priča Novopazarac
Na desetine ljudi umiralo je za dan, a lekari su padali s nogu, na ivici snaga i očaja. Novi Pazar bio je žarište korona virusa tokom leta 2020. godine, a ovom gradu preko su bili potrebni ljudi koji će “uskočiti”, da slušaju srce, a ne razum, i pružiti ruku onima koji su samo to trebali. Jedan od njih bio je Senad Župljanin, poznatiji među Pazarcima kao Senko, koji se, iako novinar po zanimanju, prvi usudio da, kao volonter, kroči u pakao crvene kovid zone.
Javio se jednog jutra sa željom da pomogne – nosiće teške boce sa kiseonikom koje su tim trenucima značile život za teško bolesne pacijente obolele od kovida. Zbog velikog nesebičnog doprinosa svom gradu, na konkursu Evropske komisije “Oni su heroji” proglašen je kao jedan od 10 pobednika.
U razgovoru za Telegraf.rs prisetio se najtežih dana, momenata koji su iziskivali nadljudsku snagu, ali i one druge strane medalje – lepih trenutaka koje će zauvek pamtiti, a koji su mu vratili veru u humanost, ljudskost i dobrotu svog grada.
– Jednog jutra sam se probudio i zapitao treba li da slušam razum ili srce. Da li da ostanem kod kuće i odmaram se, ili da odem u novopazarsku bolnicu i pomognem medicinskom osoblju koje je bilo na ivici snaga. Prevagnulo je srce i otišao sam sutradan da nosim boce sa kiseonikom koje su, bogami, bile teške oko 80 kilograma – započinje svoju priču Župljanin.
Kako kaže, tada nije ni slutio u šta se upustio. Tek kasnije je, navodi, postao svestan da je gledao u lice smrtonosnoj bolesti. Ipak, ništa ga nije sprečilo.
– Pored mene, bila su tu još petorica volontera koja su, kao i ja, rešila da pomognu na bilo koji način. Sve smo ručno nosili, od šlepera do odeljenja i bolesnih ljudi, a liftovi, sećam se, nisu radili. Tako smo “zaradili” modrice na rukama, a naš rad bi trajao po ceo dan. Odlazio bih u bolnicu u 6 ujutru, do 22 ili 23 sata bismo ostajali tamo – priča naš sagovornik.
Samo šuštanje boca i jecaj
Fizički je to, dodaje, bio veoma iscrpan posao, ali je emotivno bilo još teže.
– Po ceo dan bih bio u skafanderu, sa maskama, duplim rukavicama, majica bi mi bila natopljena znojem na kraju dana. Ali, još teže je bilo to što smo u bolničkim posteljama gledali ljude koje poznajemo. Novi Pazar je mali grad i svi se znamo. Tu su bile naše komšije, prijatelji, poznanici, rođaci… koji su se borili za život… Priđem im, umijem ih… U tim sobama se čuje samo šuštanje boca s kiseonikom i jecaj. Gledaš, a ne možeš da pomogneš – priseća se Senad najtežih trenutaka.
Možda najteži bili su upravo oni kada su smrti gledali u oči.
– Bilo je i toga… da… Pred nama su umirali ljudi koje smo znali – kaže.
Bolesna, plače za suprugom i moli se
Senad nikada neće zaboraviti suze jedne žene, pacijentkinje obolele od korone, koja je ležala u bolnici. Na kovid 19 je bio pozitivan i njen muž koji, nažalost, nije uspeo da se izbori sa bolešću.
– Kapela je baš preko puta bolnice, a mi, volonteri, bili smo odmah pored kapele. Sinovi pokojnog, moji drugovi, došli su da preuzmu telo, a njihova majka sa prozora gleda kako odnose čoveka sa kojim je provela 40 godina. Moli se i plače. To ne mogu da zaboravim – priča Novopazarac.
Posebno ga je ganula i priča o ženi koju su pronašli kako leži na hodniku u bolnici. Bila je, priseća se Župljanin, gotovo mrtva.
– Stavili smo je u kolica, popeli na drugi sprat rukama, lift nije radio. Povratila se kada je dobila kiseonik. Doktor je naišao odmah, rekao da smo uradili pravu stvar. Da smo je mrtvu vratili u život– ističe naš sagovornik.
Nežnija strana pakla
Bilo je i onih momenata koji su u najtežim danima pakla, uspeli da izmame osmehe na lica volontera.
– Jedan deka koji je boravio u vojnom šatoru, zaražen koronom, nas je zamolio da mu kupimo majicu i potkošulju, i jedan naš volonter je odmah to uradio. Po povratku, hteo je da plati volonteru, ali ovaj nije želeo da uzme novac. I tu nastane “rasprava” jer naš volonter nije ni po koju cenu hteo da uzme novac. Tako je deka rekao da smo ga zadužili, pa nas je sve pozvao kod sebe na selo kad je ozdravio. Na pečenje – priča sa osmehom Župljanin.
Kao volonteri, saosećali su sa pacijentima zaraženim koronom, te su, usled najvrelijih letnjih dana, dok su se “pržili” pod jakim suncem, nabavili frižidere sa osveženjem.
– To su donacije koje smo dobili, frižideri su bili svuda kraj bolnice, a unutra su bili razni sokovi, voda i voće da se ljudi osveže dok čekaju u redu – sa ponosom kaže Senad.
Pred Bajram se, seća se Župljanin, situacija primirila.
– Nastavili smo posle toga da pomažemo bolnici sređujući magacine, bilo je tu donacija koje je trebalo dopremiti, raspremiti… A onda smo, tako već uigrani i okupljeni, odlučili da osnujemo udruženje “Volonteri NP”. Moram da istaknem da ja nisam nikakav heroj, već je heroj moj grad, ceo Novi Pazar, na koji sam izuzetno ponosan. Danas pomažemo socijalno ugroženim porodicama, renoviramo kuće, doniramo drva, hranu… Veliku ulogu u tome ima i dijaspora, od Kanade do Australije, koja nam nesebično pomaže u tom radu – ističe Senad Senko Župljanin.
Sa svojim volonterima je tokom 2021. godine realizovao 89 humanitarnih i 43 ekološke akcije.
(Telegraf)
Discussion about this post